Yuku free message boards

                Na svom placu, na kojem osim kuće ima dvorište i radionicu, travnjak i bašticu, Dragoljub ima mala i velika vrata s uredno obojanim žutim stubovima i zelenom mrežom. Bodljikava živa ograda je uvijek uredno ošišana s vanjske i unutarnje strane. Dragoljubac uredno kosi travu pored ograde izvana i unutra, kao i na savršenom malom travnjaku ispred kuće. Jedino remećenje njegovoga reda i rada, uporno organiziraju krtice i rovci.

        Najčešće su otvorena upravo velika vrata. Kako se obavezno javi Kuji koja prolazi ispred vrata, jedan dan dok je radio oko nekog automobila primjeti, kako je Kuja iako je nije zvao, došla do dizalice, legla i s njuškom na prednjim šapicama, prati kako on posluje.
        Začudio se Dragoljub, pa joj se javi:
        - Kuja, Kuja, to ti došla u posjetu! – pa priđe i pomilova joj malu glavicu dok ga je Kuja gledala s povjerenjem.
        Nedugo potom, Kuja ustade i ode svojim poslom.

        Priča mi to Dragoljub jer sam, netom, došao i ja sa Teom da posjetim prijatelja, i doturi:
        - Žao mi što joj ne dadoh da nešto pojede! Možda je zato i došla!
        - Ama, jok! – usprotivim se – Psi imaju uslovni refleks prema hrani i navici jedenja. Jesi li joj ikad davao da jede? – upitam.
        - Nisam, ali mislim o tome. – kaže Dragoljub.
        - Onda, nije došla iz navike i radi toga što je kod tebe navikla jesti, već da te upozna, da provjeri kakav si. Pošto joj se javljaš kad prolazi, Kuja je samo skontala da si ti dobar čovjek i to je sve! – kažem.
        - Doduše, ima ona svoje vlasnike! – kaže Dragoljub.

        Nekoliko dana kasnije, opet sam došao sa Teom u posjetu, a Dragoljub reče:
        - Zamisli, ustanem jutros i izađem vani, kad, na mojim patikama leži Kuja i gleda u mene! Šta ti tu radiš, upitam je, a ona ustade, stade ispred mojih nogu i lagano maše repom!
        - Jesi li je barem pomilovao? – upitam.
        - Kako neću! Jašta sam! – reče Dragoljub.
        - E pa, izgleda da si dobio novog psa! Sudeći po njezinom držanju, ona je od onih pasa koji sami biraju svoga gazdu. Ona ne dopušta da bude izabrana! Takve, niko, ne može izabrati! A to je, istodobno i dokaz da vodi porijeklo od vuka. Šakalovi potomci se ne ponašaju tako – održim Dragoljupcu predavanje nabrzinu.
        - Ama, nemoj mi to! Još mi samo to treba! Znaš, tu nam je kuća do kuće, nema smisla! Mogao bi se komšija naljutiti! Zbilja, ne bi imalo smisla! – kaže Dragoljub.
        - Ama, nisi je ti uhvatio i vezao u svome dvorištu! – kažem.
        - Nisam, ali, znaš kakvi su ljudi, haterljivi! – Dragoljub će.
        - Pa, opet je otišla svojoj kući? – kažem.
        - Otišla je negdje! – kaže Dragoljub.
        - Moj Dragoljube, kad ti ne misliš na Kuju, Kuja misli na tebe! A, kako izgleda da je sjajan pas, dopusti joj da se preseli kod tebe. Ako je prethodnom vlasniku nepravo, neka je pozove kući!
        Ustvari, Kuja je i Dragoljubu i meni bila izuzetno zanimljiva i smipatična. Čak se može reći i, Teu.

        Elem, Kuja je sve češće bila u Dragoljubovom dvorištu sve do časa, kada više, dvorište nije ni napuštala. Počela je lajati na poštara i ljude iz Elektrodistribucije i Komunalnog preduzeća, a jednu veterinarku je tako precizno namirisala, da ju je istoga časa ugrizla za cvoliku.
        I bilo je tu dreke i halabuka. Ali, Dragoljub i ja smo se poprilično veselili i odobravali Kujine postupke. Da je neki veći pas, već bi poštaru izderala gume na motociklu! Ovako, samo ga prisili da doda gas.
        Međutim, mene je radovalo što me Kuja gleda sa sve više povjerenja, Sad je prilazila da mi zaviri u oči i da je pomilujem. Nije se oglušila ni na jedan moj poziv. Malo mi je bilo žao što je zovemo: Kujo! Dragoljub nije htio da joj izmislimo neko ime, jer, već je bila sasvim odrasla životinja. Od komšije Fadana je saznao da ima oko osam godina. Kad se već navikao na Kuju, Dragoljub joj je tepao:
        - Moja Kuđi! – jer, Kuja, to je tako prosto, prepuno negativnih asocijacija i konotacija za doborga stvora kao njegova Kuđi. Međutim, nisam se usudio koristiti ime koje Dragoljub koristi. Poštujem njihovu intimu i nadalje zovem je samo: Kuja. Ali, sada sam znao, idući sa Teom u šetnju i posjetu prijatelju, tamo će biti i njegova: Kuđi. Dio našeg razgovora, obavezno je o Kuji: šta, gdje, kako, kad, zašto...
        Kuju smo upoznavali iz dana u dan. Što smo je više upoznavali, bila nam je draža: karakterna, pouzdana, postojana životinja. Savršen pas kakvog bi svako ko nešto zna o psima, mogao samo poželjeti.
        Kuja više nije izlazila iz Dragoljubovog dvorišta. Uvijek je bila tu, kad dođemo Teo i ja. Ozbiljna i dostojanstvena. Priđe nakratko da se pozdravi, da uzme svoj dio pažnje i nježnosti, pogled, dodir ili kratko milovanje po maloj glavici.
        Dragoljub se izvinuo komšiji Fadanu.
        - Znaš – rekao mu je – sama je došla i neće da ode. Spava mi na pragu, moram joj dati da jede. Molim te, nemoj pomisliti kako sam ti uzeo psa...
        - Ama, jok, čovječe! Ostavila mi je dvoje štenadi! I to mi je previše! – reče komšija.



Atif Kujundzic
(c)2007. Sva prava zadržava autor.

        Kucanija je minula, a Dragoljub je primjetio, kako Kuja iz dana u dan ima sve bolji apetit.
        - Ljudi moji! Koliko može pojesti tako mali pas! To je za nevjerovat. – kaže Dragoljub.
        - Ko zna, koliko štenadi ima u trbuhu! Valja to nahranit, moj Dragoljube, a sve su veći i sve im više treba. – kažem.
        - E, da je barem jedno Teovo! – kaže Dragoljub i priđe Teu da ga podraga.
        Ali, vraga! Između njega i Tea odmah se ubaci Kuja!
        - Vidi ti moje Kuđi, što je ljubomorna! Ne kaže se džaba: ljubomoran k'o pas! – kaže Dragoljub, pa jednom rukom miluje Kuju, a drugom Tea, a ja vidim kako mu je milo što ga je Kuja posvojila do mjere, pa ga ne da nikome.

        Teo se primakne Kuji, a ona zareži! Teo ustukne, jer zna, Kuja se nikad ne šali. Prošla ljubav, prošli lijepi dani. Kuja je u drugom stanju. Nosi tajnu novog života. Ponaša se ozbiljno i odgovorno.
        Zato Kuja ponovo ne podnosi Tea. A Teo je tako stalno u poziciji da se ne može snaći. Kuja sad hoće, sad neće! Dragoljub i ja mu govorimo: hajde bolan Teo! Baš te briga! Kuja k'o Kuja! Ponaša se kako joj se prohtije. Sve su kuje takve, sad hoće, sad neće! Džaba ti je što si laf, ako Kuja nema apetit.

        A Kuja se raskrupnjala i sve bolje i sve više jede. Dragoljub joj ugađa. Kupuje joj raznu hranu za pse, ali Kuja neće nikakve kekse. Kuja najvoli kad Dragoljub kupi pileće vratove i leđa pa ih skuha. Onda, tome doda malo vegete sa kojom se bolje jede i Cezarove hrane iz folije.
        - Kuja ne jede, ona mete! Njezin organizam se pretvorio u pravu malu tvornicu za preradu hrane štencima u njezinom trbuhu. U trbuhu hrana i prerada, u trbuhu štenad! Što ti je priroda i Božje davanje! – kaže Dragoljub očito zadovoljan svojom saradnjom sa Kujom u njezinoj ishrani i svojim kuharskim čarolijama.
        - Izgleda, Dragoljube, uskoro ćeš i ti misliti kako ljubav na usta ulazi, kao one srednjovjekovne i kuharice iz doba Austrouharske, koje su iznad štednjaka imale izvezene krpe s natpisom: Kuharica pile peče, iz pileta voda teče! Ti ćeš morati da izvezeš nešto drugo, naprimjer: Gotov ti je ručak, Kuđi, sto je spreman, hajde uđi!
        Dragoljub se smije i miluje svoju Kuđi.

        A onda, prije nego ugledamo automobil, znamo da Dragoljubu dolazi mušterija. Izdaleka se čuje kako motor ronda, a cijev auspuha struže po asfaltu.
        - Hajde Kuđi, skloni se, ovaj ide nama! – kaže Dragoljub.
        Onda ugledamo i vozača sa njegovim vw automobilom model passat u posebnoj potrebi.
        - Uh, kako je uspio sve ono zguliti ispod automobila! – čudim se.
        - Sve su to sami stručnjaci! – kaže Dragoljub i pokazuje vozaču kako da usmjeri automobil na dizalicu.
        Kad ga podesi i podigne, kad razgleda situaciju, Dragoljub mu kaže:
        - Ovo što ti visi, mogao si otkinut i bacit, da ne vučeš hrke kroz cijeli grad i guliš asfalt!
        - Ama, ja hoću da ti to meni naštiklaš i zavariš, pa da mi bude i bolje nego prije! – kaže šaljivdžija.
        - Prijatelju, dragi, čak i Teo i Kuja vide da ti je sve to što misliš da je auspuh, ustvari samo građa za našeg prijatelja Gujavicu! – bubnem i ja.
        - Kakve sad gujavice, majko moja?! – snebiva se čovjek.
        - Jest, jest, dobro ti je čovjek rekao! A Gujavica je vrijedni mladi Rom koji redovno navraća. Čovjek skuplja sekundarne sirovine! Živi od toga što nam čisti okoliš od ovakvih naprava. – kaže Dragoljub.
        - Aaaa... – čudi se čovjek i upita: A šta ću ja? Jesi li ti čuo koliko mi galami motor?!
        - Kupiš nov auspuh, brate dragi! To košta oko 250,00KM u firmi Motorex. Barem ćeš biti rahat. A, kako si ovo uspio ovako zgužvat i izlomit? – pita Dragoljub.
        - Ama šuti, bio sam pri kahvi! Uletio sam čovjeku u njivu krompira...
        - Mora da si uletio preko nekog dobrog jarka, jer ti je kahva imala preko 50 stepeni... – Dragoljub će.
        - Jah, moj brate! Dobro je da su me izgurali iz njive prije nego što je došla policija. Kažeš, 250,00KM? Kad to kupim, to će mi biti najvrijedniji dio automobila... cijeli automobil bez auspuha ne vrijedi više od 150,00KM... To čudo je staro 32 godine...
        - Šta ćeš! Ulažeš u svoju pokretnu imovinu! Voziš oldtajmera! – kaže Dragoljub.
        I ode čovjek u trgovinu.
        A Dragoljub uključi brusilicu i poče sjeći pomotane cijevi.
        Onda, Teo, Kuja i ja, pošto nam Dragoljub s brusilicom ide na živce, odemo iza radionice, gdje Dragoljub kopa bunar, a rastu i zriju krupne kupine.

        Zakratko, Kuja je bila šira nego duža. Izgledala je kao pasanac. Šiljata njuškica, kratke nogice i rep na kao lopta okruglom tijelu. Kretala se ozbiljno i dostojanstveno između kuće i radionice, samo su joj klepetali vrhovi uškica. Ama, baš se znala ponašat kao neka gazdarica. A Dragoljubova pažnja, učvršćivala joj je poziciju apsolutno dominantne pasje osobe u njegovom dvorištu i komšiluku.

        Dragoljub i ja nagađamo koliko će štenadi okotiti. I, kad li će to, dragi Bože, biti?!
        - Da smo dovoljno civlizirani, odveli bismo je na ultra-zvuk. – kažem.
        - Ali, nismo. Kod nas na ultra-zvuk i ljudi čekaju po mjesec i duže! – kaže Dragoljub.
        - Dobro, Kuja ne radi ništa i mogla bi čekat! Ali, prije će se dogodit da se u međuvremenu okoti, nego da dočeka ultrazvučni pregled i dijagnozu! – kažem.
        - A, baš me interesira koliko je štenčića! – kaže Dragoljub.
        - Ništa, brate! Pošto ne možemo doći na red za ultra-zvučni pregled i nema nam ko reći, kad se Kuja okoti, otići ćemo, pa ćemo mi kazati njima šta su trebali pogodit! – kažem.
        - E, baš su mi neki faktor, pa da ih još izvještavamo! – kaže Dragoljubac i miluje Kuju.
        A Kuđi samo uživa.

        Jednu stranu Dragoljubovog dvorišta zatvara zid komšijine ruševne šupe. U šupi su složene daske i letve, kartonske kutije, a oko šupe uvijek se vrzmaju i komšijine mačke. Ima ih nekoliko starijih, a mace se svaki čas. Kad neka od njih krene sa svojih pet – šest mačića koji je prate u koloni po jedan, Teu hoće nešto da bude. Ali, zna Teo, mačka koja ima mačiće nije ni za kakvu šalu.
        I Kuja zna šenut, pa pojurit mačku. Ali, kad mačka stane i uštapi rep, zaustavi se i Kuja, kao da se predomisli.
        Mačke su majstori za izazivanje pasa. Ponekad, Kuja i Teo nadaju takvu paklenu dreku, da nas, pouzdano, proklinje svekoliko susjedstvo. Niko ne može shvatiti da nismo krivi Kuja, Teo, Dragoljub i ja, već Nijazove mačketine. Uostalom, mi imamo po jednoga psa, a on čopor mačaka! A problem je samo u tome, što psi, kao i sve naivčine i bezvezne galamdžije arlauču, a mačke se žive ne čuju ni kad prave najveće nepodopštine. Samo, ponekad, ispotiha frknu. Mačke su bučne samo kad vode ljubav.
        Ako je pas žestok, mačke se u trku popnu na lipu ili mušmulu, ustrče u krošnju kruške ili jabuke i odozgo, s visine, gledaju ravnodušno na psa koji se ispod njih izbezumljuje od laveža.
        Ako je pas naivčina i blećak, začas dobije oštrim kandžama po nosu, pa zaskiči.
        Međutim, primjećujemo, kako je u drugom stanju, Kuja mirnije i rjeđe reagira. Ne uzbuđuje se kao ranije, čak se drži nezainteresirano spram bezobraznog mačjeg svijeta. Ne drži da su mačke neki faktor zbog kojega bi se trebala uzbuđivati! Čak, s prijezirom gleda u njihovm smjeru, dostojanstveno prolazi i ignorira ih.
        Kuja se drži prirodnije nego li Dragoljub i ja, ili, Teo.
        Čak, umjesto Tea ili Kuje lanem u njihovom smjeru: Mačju li vam mačku u tačku!



Atif Kujundzic
(c)2007. Sva prava zadržava autor.

        Svaki put kad dođem kod Dragoljuba sa Teom raspravljamo o broju Kujinih štenaca. Pa mu kažem jednoga dana:
        - Znaš, možda bi mogao znati, naprimjer: profesor Baja!
        - Baja zna, ali kao i ja! – kaže Dragoljub.
        - Ali, ono, uvečer kad sjedite i roštiljate, pa profesor trgne peto pivce! Onda, ima svakakvih ideja!
        - Ne voli profesor pivo. On pije samo viski. Ali, kupio bih mu bocu viskija, kad bi pogodio! – kaže Dragoljub.
        - Dobro, onda bi možda, mogao znati tvoj jaran Izan, ili njegov papagaj. Izan, inače, zna svašta. Skine motor sa renaulta 4 za sekundu!
        - Vala, ne znam šta Kuđi više misli! Ovo je postalo kao na kvizu milijunaš! – reći će Dragoljubac.

        A onda, nakon sedam – osam dana, Dragoljub je odlučio da se probije do Kujinog legla i izvidi situaciju.
        Kako dođoh u radionicu, Dragoljub reče:
        - Četvoro je okotila! Jedno je crno i krupno, muško štene, a troje manjih su ženke i iste su kao Kuja!
        - Znači, Teo, nije ništa uradio! – kažem.
        - Izgleda! A, baš sam navijao za njega! – kaže Dragoljubac.
        - Eto, Teo, tvoje bruke, kraj tolike muke! – kažem Teu, a Teo samo vrti svojim lijepim repom.
        Teo se puno bolje osjeća ako Kuja nije u blizini. Ustvari, tada se osjeća sjajno! I Teo voli biti jedini pas u našim životima. Ali, kad je Kuja tu, ona nikome ne da ispred sebe.

        Čujući nas u radionici, Kuja izađe ispod šupe i nakratko dođe do nas. Teo odmah krenu prema njoj, da bi šeprtljio, ali kuja kratko i oporo zareža i sjede uz Dragoljubovu nogu.
        - E, Dragoljube, prijatelju, da si smišljao pasa za sebe, ne bi mogao smislit tako, kako ti je Bog u Kuji dao! Ama, osobno te nagradio za tvoju beskrajnu ljubav prema pasovima!
        Dragoljubac se nasmija i pomilova Kuju, a ona ustade i vrati se u svoje leglo, štencima.
        Odem za njom da zavirim pod šupu i malo joj, kao, nazirem rep i leđa, ali štence ne vidim.

        - Ama, Dragoljube, ne vidim ništa! – kažem vraćajući se.
        - E, treba ti baterijska lampa, prijatelju! – kaže Dragoljub.
        - Možda bi mi više koristio periskop, tada bih mogao pogledati iza krivine.
        - Jeste, ali tada bi se Kuja uplašila, jer bi pomislila da si neki artiljerac ili, da si se pretvorio u podmornicu, ne dao dragi Bog! – kaže Dragoljub.
        - Ne bi to bila podmornica, Dragoljubac! To bi bila podšupnica! – kažem.

        Ustvari, bili smo duboko impresionirani što je Kuja na jednoj strani imala toliko povjerenja da sam izabere Dragoljuba i njegovo dvorište i što je, na drugoj strani, odlučila svoj okot zadržati kao krajnje osobnu stvar dalje od naših očiju.
        Znali smo: puno pasa ne bi postupilo kao Kuja. Sve bi to uradili sasvim prirodno u nekom naočigled dostupnom prostoru, pasjoj kućici, ispod nekog stepeništa ili u podrumu. Ali, Kuja, ne! Sve njezino ponašanje je sugeriralo, kako Kuja ima posebno snažan prirodni instinkt o zaštiti svoga poroda i, kako je sposobna brinuti se o sebi.
        Bez sumnje, to je u nama izazivalo iskreno divljenje i poštovanje, spram njezinoga ponašanja. Taj mali stvor, ta nevjerojatna Kuja! Dragoljubova Kuđi!
        - Otkud ti to ime: Kuđi? – pitam Dragoljuba.
        - Nemam pojma! Eto, došlo mi samo od sebe, baš kao i Kuja! – kaže.



Atif Kujundzic
(c)2007. Sva prava zadržava autor.

        Naime, kada su štenci počeli jesti, Dragoljub je u ograđeni prosotor ispred njihove kućice, uz Kujinu zdjelu postavio još dvije. Kad im napuni zdjele, oni izadju i rasporede se, pa jedu li jedu.
        I tu i tada smo vidjeli čudo koje nismo razumjeli!
        Crni mužjak, debeljuca i najkrupnije štene, dođe na Kujinu zdjelu i navali. Krupna kujuca s bijelom šapom dođe na drugu zdjelu, a dvije male kujice na treću. I tako objeduju. Kuja je tu, samo stoji ili leži i gleda kako štenci jedu.
        Uzalud je Dragoljub nagovara:
        - Hajde, Kuđi, jedi i ti! Hajde!
        Ali, ne! Uzalud Dragoljubovo nagovaranje. Kako su štenci počeli jesti, Kuja je prestala.
        - Ne mogu shvatiti šta se događa! Štenci je čupaju i sisaju, a ona ne jede. Uginut će! – kaže Dragoljub, pa uzme rukom parče i ponudi Kuju. A Kuja iz njegove ruke pojede! Iz zdjele neće, a iz ruke jede! Dragoljub, a i ja sa njim, nismo se mogli načuditi!
        Za samo nekoliko dana, Kuja je propala, smršala.
        Kad god joj Dragoljub daje iz ruke, Kuja jede.
        Ali, zdjelama sa hranom, ne prilazi.

        Onda je počela da nestaje iz dvorišta.
        Kako je to primjetio, Dragoljub reče:
        - Kuja negdje ide, ali, ne ostaje dugo, vraća se.
        Idući Dragoljubu, sada smo povremeno, i Teo i ja mogli vidjeti Kuju kako prolazi kroz školsko dovrište. Jedva da pogleda Tea i mene u prolazu.
        Sjedeći kod Dragoljuba ispod nastrešnice, u hladovini, mudrujemo i domišljamo se šta se događa. U međuvremenu, vidimo, Kuja se vraća, a trbuh joj zabrekao. Dosjetim se i upitam:
        - Dragoljube, da Kuja ne ide negdje da bi jela?! Pogledaj kako joj je trbuh pun, ona se upravo negdje najela!
        Dragoljub se zamisli:
        - Ovdje ne jede. Hrana ostane u zdjelama. Eno, pogledaj ispred kućice.
        - A ti pogledaj kako je sita! Kako joj je pun trbuh! Prije pola sata otišla je kroz školsko dvorište prema obdaništu. Mora da tamo ima hrane koju jede.
        - Ne vjerujem da je to bolja hrana od ove koju ja dajem... – zamišljeno reče Dragoljub.
        - Ona je, po svemu, shvatila, da je hrana samo za štence i neće da jede ono što pripada njezinoj djeci! – kažem prosvijetljen i zapanjen Kujinim ponašanjem.
        - To može biti jedini razlog! Zato ću njezinu zdjelu sa hranom izvaditi ispred kućice, iz šteneće avlije. Pa ćemo vidjeti! – reče Dragoljub.

        Možda neko neće povjerovati, ali, tako je Kuja počela ponovo jesti iz svoje zdjele, koju je Dragoljub, zajedno sa zdjelom za vodu držao pored ulaznih vrata u svoju kuću. Prestala je odlaziti iz dvorišta. Bila je stalno sa štencima i sa nama dok sjedimo i iznivljamo, kako je naše mudroslovne pasološke priče i studije okvalificirala gospođa Alma.
        Međutim, kad je razumjela o čemu je riječ, i gospđa Alma je bila zadivljena, pa je rekla:
        - Moj Bože! Što je majka! – i krenu joj suza, gledajući malu Kuju, Dragoljubovu Kuđi, kako sjedi pored njegove lijeve noge, a trbuh joj iscijeđen visi prema zemlji.
        - Tako je, gospođo, Alma! To je ona ista ljubav zahvaljujući kojoj je, uopće uzevši, opstao ovaj, da ne kažemo kakav – svijet. Ta vrsta odricanja sebe radi boljitka drugoga, čisti je Božji dar. – kažem.
        Onda, svi malo šutimo i samo s poštovanjem gledamo Kuju, koja nas je, eto, naočigled, prosvijetlila svojom majčinskom ljubavlju.
        Puno je ljudi koji nemaju pojma šta je to katarza.
        A da ih do katarze kao duhovnog pročišćenja može dovesti i ponašanje male kujice mješanke, ne pada im na jadnu pamet. Ama, ljudi su puno češće bahati, samoživi i neuviđavni i prema samima sebi. A prema psima su, poznato je, bezobzirni.



Atif Kujundzic
(c)2007. Sva prava zadržava autor.

        Ljeto je vrelo, kako ne pamtimo da je odavno bilo. Dragoljub zaljeva travnjak, a Kuja i štenci, kao usput budu poprskani.
        Ponekad, našpricamo i Tea. Teo se odluči sušiti u prašini. Prvo kroz prašinu gura jednu, pa drugu stranu njuškice. Pa onda trbuh, otiskujuću se zadnjima šapama. Onda se valja u prašini i kad konačno dobije izgled blatnjavog čudovišta, zadovoljan se ispruži u hladovini.
        Tada ga uhvatim, pa ga dok se još nije osušio, dobro isperem. Onda, mada to ne voli, na travnjaku ga zakačim za Dragoljubovu kajsiju, dok se ne osuši. Teo se stresa, trlja se o travu, ali se ne isprlja. I sušenje je brzo, jer je 35 stepeni Celzijusovih.
        Dragoljub i ja sjedimo pod nastrešnicom na blagoj promaji i iznivljamo o pasološkim disciplinama. Nastojim ga iznenaditi pitanjima. Naprimjer:
        - Vidiš li, Dragoljube, onu džukelu koja dolazi od praonice automobila?
        - Vidim. – kaže Dragoljub.
        - Eh, molim te, deder, za tren, da mi napraviš jednu pasološku analizu.
        - Ama, šta će ti tu analiza, kad vidiš da je džukac bez veze.
        - E, izvini, ali, to prije svega nije džukac! To je kuja! I to kuja jajara!
        - A, bogati, otkud to, ti, kao znaš? – pita Dragoljub.
        - Vidio sam kad izlazi iz Matinog kokošinjca. Kokoši lepršaju kao da je došao tvor ili lisica, a Nikica viče: - Tata, evo opet jajare! Ponesi pušku!
        - I, šta bi? – pita Dragoljub.
        - Ništa. Dok je Mato izašao iz kuće, kuje nigdje! Kao da je u zemlju propala.
        - Aaaa... – čudi se Dragoljub, a čini mi se da mi ne vjeruje.
        - Znaš – kaže – sad je najbolje jesti ohlađenu lubenicu ili, ko nema posla, piti ohlađeno pivo!
        - Znam, ima ljudi koji mogu stalno piti pivo i danju i uvečer, ali meni je draža lubenica. – kažem.
        - Evo je! – kaže Dragoljub i, iz šahta s vodovodnim priključkom koji je uvijek pun vode, izvadi lubenicu od 12-ak kilograma.
        - Eh! Da je barem veća! Ne počinjem jesti ako je lakša od 15 kilograma! – kažem da bih zanivljao, jer, to volim.
        - E, ljudi moji, čovjeka! Nije bilo veće lubenice na pijaci! Ako ti je malo, eto, jedi sam! Imam ja dinju! I to ananas!
        - E, to je prava stvar! Hajde da se mijenjamo! – kažem.
        Kad, eto, dolazi Izan i kao dva na putu, kaže:
        - Jeste li normalni vas dvojica? Šta čekate? Da vam se ugrije lubenica?!
        Pa, dohvati nož i nekim bostandžijskim stilom raspoluti karpuzu kao da je samuraj.
        - Znaš li ti Dragoljube kako se ovo zove u narodnoj priči? – pitam.
        - Kako? – pita Dragoljub.
        - Dok se dva svađaju, treći se koristi! Ali, ne može Izan pojest više od nas dvojice! Nemoj da bi mu spomenuo onu dinju!
        Pa i nas dvojica dohvatismo noževe. A Izan, odmah pita:
        - A gdje li vam je ta dinja?!
        - Šta tebe briga kad ništa ne znaš o kuji jajari? – kažem.
        Onda jedemo lubenicu i svuda naokolo pljujemo košpice, a ja kažem Dragoljubu, prije nego se postavi pitanje o redarstvu:
        - Ovaj nered, sada, može počistiti samo Izan!
        A Dragoljub odgovori:
        - Eno, četka i metla su naslonjene uza zid!
        Pa i dalje žrvnjamo.

        Onda, dođe Kuđi i gleda u nas, tako da se moramo postidjet. Iza nje, dotrčkara kujica sa bijelom prednjom šapicom do koljena. Ona je dosadna, to je, za nevjerovat. Pentra nam se uz noge. Uzima kore lubenice koje smo bacili i raznosi ih po radionici, a to nervira Izana koji će ih sakupljati.
        Teu je omrzlo da sjedi pored nas, pa je počeo da štekće sve višim tonovima, kako bi me digao da idemo doma, a i meni je vrijeme kad se najedem lubenice, pa krenemo, sve od hladovine do hladovine.
       


Atif Kujundzic
(c)2007. Sva prava zadržava autor.

        Već je krenula jesen i dani su hladniji, a Dragoljubac hrani li hrani, svoje kuje. Sada su već, njih tri koje su bile štenad, veće od svoje majke, naše znamenite Kuje ili omiljene Dragoljubove Kuđi.
        Dolazeći Dragoljubu, kroz školsko dvorište prepuno učenika između dvije smjene, Teo i ja smo uočili grupu djece koja se igraju sa dva psića, a da uopće nismo primjetili da su to Kujini štenci! Kad smo došli Dragoljubu, vidjeli smo, da je Kuja sama ispred kuće.
        - Gdje su štenad, Dragoljube? – pitam.
        - Ne znam. – kaže Dragoljub poslujući u radionici i nastavi: - Već su znali nakratko otići i nestati, ali, vrate se.
        - Znaš, maločas sam vidio u školskom dvorištu dvoje štenadi sa kojima se igraju djeca. Možda su baš Kujini štenci! – kažem.
        - Može biti. – reče radeći.

        Odlazeći doma, Teo i ja smo obišli školsku zgradu i dvorište, ali – štenaca nigdje. I djeca su ušla na nastavu.
        Sutradan, sve troje, bili su sa Kujom u Dragoljubovoj avliji.
        Ali, sve češće su odlazili. Iz dosade. Iz pasje radoznalosti.
        Za svojom pasjom sudbinom.

        Jedan dan, neki ljudi koji znaju, Dragoljubu su rekli, kako su njegove dvije kujice vidjeli na drugom kraju grada. Tri kilometra daleko.
        Uvijek su bile zajedno. Kretale su se prema najstarijem urbanom dijelu grada s puno privatnih kuća i dvorišta i, mi smo rado vjerovali, kako će tamo, sebi naći dom.
        Jer, nije krv voda! Imaju takvu sjajnu majku!


        Nestašna kujica sa bijelom prednjom šapom do koljenog zgloba, poslije više odlazaka vratila se i živi sa Kujom u Dragoljubovom dvorištu. Krupnija je nego Kuja. Više jede. Stalno zaganja i maltretira Kuju. Pentra se na nju. Kuja mora da se brani. Dragoljubu ide na živce jer mu ispred kuće raznosi obuću, a iz radionice alat. Sve što nađe uzima u usta i nosi nekuda, a ostavi bilo gdje.
        - Dok radim, ne smijem pored sebe spustiti kliješta, ili šrafciger! Sad ih vidim, sad ne vidim. Ispred kuće nađem komade gvožđa odsječene brusiliciom. Na stazi, isto. Ljudi koji dolaze mogu rasjeći gumu. Ne znam šta da radim sa njom. – pripovijeda i žali se Dragoljub.
        - Znaš, Dragoljube, svi mladi psi su takvi. Kad bude imala godinu dana, prestat će s glupostima. – kažem.
        - Jah, a šta ću u međuvremenu? Kako ću dočekat da ona dođe u zrelost, da opametni?
        Kako ne znam odgovor, ušutim.

        Osim svega, kad dođemo Teo i ja, ona gnjavi Tea. Pentra se na njega, gricka ga za vrat i uši. Nervira se Teo, ali ne zna, kako da se odupre. Čak zareži u njezinom smjeru.
        Dragoljub i ja se smijemo. Obojica bismo se radovali kad bi je Teo malo ugrizao. Ali, Teo, Teo je kao i njegov dobri otac Benni – pravo: pije pasje, ili razgovjetnije: pile pasje. Plašljivi i dobri dobrica.

        - Znao sam ja, niko neće žensku štenad! – kaže Dragoljubac nekom prilikom.
        - Znaš, Dragoljube, Bijeloj šapici je najbolje kod tebe! – kažem, mada znam, kako ga to mora iritirati.
        - Vjeruj mi – kaže Dragoljub – ona nerivira i moju Kuđi! Uđu u kućicu zajedno, velika je kućica, dovoljna za obje, i, valjda joj dosađuje. Onda čujem kako skikne! Jer, od Kuđi je dobila svoje. Izađe vani, i, ne vraća se unutra. S mojom Kuđi nema šale!
        - Naravno! Kako je od nje i veća, Kuja je više ne tretira kao svoje štene, već kao svoju protivnicu! I to, poprilično, drsku i loše odgojenu, mada je Kuja sjajna majka! Ali, i očevi geni tu imaju svoje, a to može biti gore od majčine dobrote! – kažem.
        - Mora da je to onaj šlampavi što je stalno klackao na mojoj Kuđi! – kaže Dragoljubac.
        I, tako, iz dana u dan.

        Dragoljub i ja nastavljamo raspravljati pasološke probleme slijedeći logiku i analogije osobnih iskustava sa psima. Sve što iskrsne, mi stavimo na dnevni red i pretresamo.
        Teo povremeno pomiriše kujicu s bijelom šapicom i ona mu dopušta, legne na leđa i valjuška se pred njim, ali, Teo zakratko, gubi interes.
        Teu je puno draža Kuđi, koja sebi, ne da prići.
        Međutim, poslije nekog vremena, u njezinoj blizini, Teo počinje sliniti. Vise mu bale do zemlje, pa kažem Dragoljubu:
        - Dragoljubac, izgleda da će se Kuja uskoro pariti!
        - Šališ se? Kako znaš? – pita, skoro, pa ustrašeno.
        - Ama, vidim po tome što Teo slini i bali oko nje, mada Kuja reži na njega – kažem.
        - Dođi, Kuđi! – pozva je Dragoljub.
        Kuja priđe i sjede pored njegove noge. On je pomilova, a ona u njegovu šaku stavi svoju prednju šapicu. Dragoljubac reče:
        - Slušaj, Kuđi! Mislim da je dosta! Eto, kotila si se i dobro si hranila svoje štence. Jedan ti se sada voza mercedesom. To je stvarno životni uspjeh. Imaš osam-devet godina i red je da sada malo poživiš u miru! – održa Dragoljub govoranciju.
        - Šta si naumio, Dragoljube? – pitam.
        - Odvest ću je u veterinarsku ambulantu da joj spraše onu jednu za sterilizaciju! Ne bih mogao podnijet još jednu turu ovih štenaca, a i njoj je dosta u životu! – izloži svoj projekat, shvatanje i filozofiju pasjeg života.
        - Znaš, ima nešto tužno u tom činu, u tom prekidanju lanca reprodukcije! – kažem.
        - Jeste, ali, šta da se radi?! – složi se i istodobno upita Dragoljubac.

        Kroz nekoliko dana, dođosmo Teo i ja, na viđenje. Kuja izađe pred nas, spuštena repa i malo pogrbljena.
        - Šta joj je Dragoljube? Ne izgleda zdravo! – pitam.
        - Eto, dobila je injekciju, pa malo kušti. – kaže i pomiluje svoju Kuđi.
        - Mora da je to nešto jako! Valjda joj neće ozbiljno naškoditi! – kažem.
        - Kažu da neće, ali, nije joj ni lako. – reče Dragoljub